Материјале према томе како се понашају у магнетном пољу дијелимо на дијамагнетике, парамагнетике и феромагнетике.

Код дијамагнетика, приликом њиховог уношења у магнетно поље у њима се индукује поље обрнутог правца и смјера у односу на спољашње. Услед овог унутрашњег поља, поље у њима је мало мање од истог тог поља у вакуму. Такође услед њиховог поља супротног смјера они се одбијају од магнетних поља.

Парамагнетни материјали су састављени од атома који сами имају магнетне диполе те стога се сваки атом понаша као мали магнет. Под дејством поља у овим материјалима ови атоми се орјентишу у правцу поља. Овај ефекат је доста слаб, тако да је у њима поље мало веће у односу на дијамагнетике. Због чињенице да се у њима јавља поље истог правца и смјера као и спољње, њих привлаче магнетна поља.

И код једних и код других ефекат на спољне поље је миноран те се веома често узима да нема ефекта.

Једино код феромагнетика ефекат је значајан. Код њих се атоми такође понашају као мали магнети (имају магнетни дипол) али умјесто да сваки атом буде орјентисан у свом неком правцу, овдје су атоми спрегнути тако да више сусједних атома имају исти правац и смјер дипола и тиме чине магнетни домен.

Када се феромагнетик стави у спољње поље, умјесто благог заокретања појединих атома или молекула, поље реоријентише читаве домене тј. групе атома. Због овог ефекта код феромагнетика под дејством поља унутар њих је магнетно поље ЗНАЧАЈНО јаче него у вакуму. 100 до 10 000 пута јаче.

Процес и резултат процеса реорјентације свих ових малих магнетних дипола (атомских или доменских) назива се магнетизација материјала.

Зависност између поља магнетне индукције у вакуму или поља унутар материјала описује релативна магнетна пермеабилност μ_r . Уколико је једнака 1 поље је једнако пољу у вакуму. Ако је мања од 1 поље је слабије а за веће поље већа је од 1. Код парамагнетика и дијамагнетика μ_r је приближно једнако 1. Код феромагнетика је у опсегу од 100-10 000.

Код парамагнетика и дијамагнетика μ_r је константа. Код феромагнетика зависност између спољњег и укупног унутрашњег поља није константа. Код њих ову зависност описујемо кривама магнећења. Ове криве показују како се материјал понаша у присуству поља, као и како се понашају у присуству варирајућег поља. Ове криве обично зовемо хистерезис неког магнетног материјала.

B_R и H_C представљају значајне одлике материјала. B_R преставља поље магнетне индукције које ће остати у материјалу и након што сведемо спољње поље на 0. H_C са друге стране је колико поље супротног смјера морамо довести на материјал како би смо довели његово унутрашње поље на 0, након што смо га намагнетисали. Што су ове двије вриједности веће, тј. што је крива "дебља" материјал се више противи промјени поља у њему. Што је крива тања, погоднији је за употребе гдје се очекује да ће се поље доста мијењати.

Према овоме феромагнетике дијелимо на тврде и меке феромагнетике. Тврди феромагнетици се опиру покушају да се размагнетишу много више неко меки феромагнетици који много лакше прате промјене спољњег поља. Тврди феромагнетици користе се за прављење магнета и друге употребе гдје желимо да материјал задржи намагнетисаност што дуже. Са друге стране меки феромагнетици се користе за језгра трансформатора јер код њих поље ће обрнути смјер 50 пута у секунди те су нам потребни материјали који се што мање противе оваквој промјени.